-Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


-E, Zoki?
-Hoće neš­to Marijana da te pita... a ne zna đe joj je telefon. (očekivano, ta će se prije javiti na peglu)
-Važi, daj...
-Halo! Milisave, jesi li to ti?
-Nisam.
-Aj ne zezaj... u gu­žvi sam. Neš­to sam htjela da te zamolim.
-Slušam. (neobično, ona nikada niš­ta ne moli, prosto zatraži... i da ti dva minuta da završiš)
-Gledaj... Imam dvoje drugara. Mladi su. Od avgusta su u Crnoj Gori. Došli su iz Beča i hoće da se vjenčaju u Rijeci Crnojevića.
-Dobro.
-Slučajno im pomenuh da te znam, pa se uzvrpoljili...
-Ovaj, dobro?
-Oni bi željeli da im ti napišeš zavjete. Dogovoreno?
-Maki... polako. Kako kad ih ne poznajem?
-Aooo! A možeš, čoče, da pišeš o vanzemaljcima ka’ da ih gledaš svaki dan. - čuh Zokija u pozadini kako se smije - Sve ću ti ja lijepo objasniti.
-Slušam...
-On ima 26, ona 24 godine. On Sr­bin, ona Hrvatica. Čekaju bebu. Slat­ki oboje - kao med.
-Čekaju bebu?
-Aha. U martu, valjda. Trenutno su kod tet­ke u Nik­ši­ću, pa će vjerovatno tamo dočekati prinovu... Podgorica eventualno.
-Jesi li im ti kuma?
-Ne... imaju zajedničkog kuma. Njegovog druga iz Sarajeva... Bio je kod njega u Beču. Pomogli mu da se snađe... Završio tamo fak­ultet - udahnu - Mili, znaš... ostali su bez majke.
-Ko, Maki?
-Obojica. I kum i mladoženja. Zbog toga su jako bli­ski... k’o braća.
-Razumijem... - i više nego što sam želio - A mlada?
-Sunce malo! Splićanka! Bila nam je na slavi... duša! Stomak do zuba! Poklonila joj ja ikonu Bogorodice.
-Znači, neka mala Jugoslavija.
-Rekoh ti ja!
-A što baš Rijeka Crnojevića?
-Potpuno su zaljubljeni u Cr­nu Goru. Tamo je zaprosio, tamo će i da se vjenčaju. Kum će nju čamcem da preveze do njega. Da je čeka na obali. Na mostu će bi­ti čitanje zavjeta.
Neš­to mi zape u gr­lu... počeh da rastem u ši­ri­nu, duša mi dobi brze kilograme i rumene obraščiće.
-Alo, čuješ li me?
-Čujem, čujem... Važi, prihvatam.
-Poslaću ti ja sad njihove slike. Čućete se vi... ali da ih prvo vi­diš kakvi su. Med, velim ti. - a onda smi­ri onaj njen br­zi glas i navuče sloj šećera (k’o Marijana!) - Mili, volim te.
-Zna li Zoki?
-Pfff, i on te voli. Idem sad, pa javi kad završiš - a onda se povrati - Nemoj od ovoga kolumnu da napraviš!
-Ne bri­ni, jadna! Neću.

* * *
Juče su se uzeli. On je u oči gledao i malo drhtavo ovo izgovorio:
,,Ovdje su nekad izlivali barke za vile, pravili ih od bisera, a jedra od listova biturana. Sve koje su po svijetu hodile, odavde su pošle... samo bajku rodu ostavile. Poslije toliko vjekova, jedna se danas vratila. Meni u zagrljaj!
Od sada, pa za sva sjutra, bićeš moja vila od bisera, a ja... ako dozvoliš, tvoja jedra od biturana. Kud god pošli, da budemo skupa... s rukom u ru­ci, do nebeskog počinka. Da te ne dam, da me ne daš. Prihvataš li da te nosim u njedrima?”
Rekla je ,,Da!” - i malo se isplakala.
Tako su Lucija i Bogdan postali ,,puna kuća”, a kum Tarik na malom vjenčanju najveselija faca. Srete se tu isti bog sa dva imena, na zemlji koja je nekada bila jedinstvena... a da bi priča bila potpuna, poslušaše me, pa se čula i ,,Sudbo moja” - divna, makedonska... kunem vam se, melem Jadranom zamirisa.
A ti, bepče, dobrodošlo u ovaj ranjeni Raj! U svijet ćirilice i latinice. Na mjesto gdje i dim ima latice. Čuvaj ga i obnovi, molim te! Mi nismo baš znali najbolje...
(Autor je knji­žev­nik)